Efekti fizičke aktivnosti na insulinsku rezistentnost
Jedna od definicija insulinske rezistencije je da je to patološko stanje u kome ćelije neadekvatno odgovaraju na prisustvo insulina tj insulin ne nosi svoj metabolički efekat koji bi trebalo da nosi. Da li je baš tako i da li nam fizička aktivnost može pomoći, probaćemo da pojasnimo u daljem tekstu.
Postoje mnogi faktori koji utiču na nastanak insulinske rezistencije (IR). Pored genetskih faktora stručnjaci navode i stečene kao što su gojaznost, loše navike u ishrani, korišćenje određenih medikamenata, nedostatak fizičke aktivnosti.
Postoji više teorija o tome koji su ključni mehanizmi IR. Zbog dužine teksta samo ćemo ih ukratko pomenuti.
Jedni se tiču prvenstveno "signalizacije" sa jedne strane ćelija mišića, masti i jetre i sa druge strane hormona insulina. To se najčešće predstavlja objašnjenjem interakcije ćelije i insulina u kome je insulin ključ a receptori na ćeliji brava gde insulin otvara bravu tj ćeliju da kroz otvaranje membrane ćelija primi glukozu. Dok rezistentnost predstavlja loš odaziv receptora na insulin.
Za druge, jedan od glavnih uzroka IR smatra se povišena količina masnoća u krvi i da je to glavni razlog loše komunikacije receptora i insulina. Međutim, sve je zastupljenija teza da je u određenoj meri rezistentnost vid prirodne adaptacije organizma za situacije preživljavanja kada nema novog priliva hrane tj šećera i kada je u krvi povišen nivo masnoća organizam na taj način, "zaključavanjem" ćelije, čuva postojeće zalihe šećera za vitalne funkcije.
Tako da se tom tezom, za pojedine naučne krugove, fokus problema prebacuje na interakciju insulina i jetre. Pojedina naučna istraživanja donose zaključke da je ključ problema u ponašanju jetre u prisustvu velike količine insulina tj da se kod osoba sa dijabetesom i IR jetra ponaša upravo suprotno od očekivanog kada je u pitanju metabolizam šećera i masti. Ubrzavaju se funkcije skladištenja nutrijenata kao i uvećavanje njihove količine u krvi. Na taj način pravi se začarani krug čiji je ishod smanjena efikasnost metaboličkih procesa.
Bez obzira na polaznu naučnu činjenicu ono što je za našu temu značajno da je ishod praktično isti. Dobijamo situaciju u kojoj su ćelije preplavljene masnoćama, glukozom. Proizvodnja insulina se rapidno uvećava što dovodi do njegovog neefikasnog ciklusa.Takođe, jetra se dovodi u stanje preopterećenja.
Najzad tu dolazimo do fizičke aktivnosti (FA) kao dobrog a možda i najefikasnijeg sredstva u borbi sa rezistencijom.
Zašto?
U metaboličkoj situaciji koju smo prethodno opisali, pošto je insulin kao odbrambeni resurs u ovakvim situacijama istrošen, pojavljuje se potreba za pražnjenjem navedenih faktora kako iz krvi tako i iz depoa.
FA utiče pozitivno kroz enzimsko hormonalne efekte kontrakcije mišića. Iscrpljevanjem ćelijskih energetskih resursa dolazi do povišenog usvajanja glukoze nakon treninga koji ima pozitivan efekat na insulinsku senzitivnost. Pražnjenjem depoa glikogena i količine glukoze i masnoća iz krvi smanjujemo opterećenje na funkcije jetre. Pored navedenih metaboličkih neefikasnosti osobe sa IR pokazuju slabiju funkciju ćelijske mitohondrije u odnosu na zdrave osobe. Jedna od osnovnih adaptacija fizičke aktivnosti jeste efikasnija mitohondrija. Efikasnijim mitohondrijama u mogućnosti smo da sagorimo više kalorija tj poboljšavamo metabolizam masti i šećera. Takođe, na senzitivnost utiče još jedna adaptacija podstaknuta FA a to je kapilarizacija. Postoje dokazi da boljom kapilarizacijom se poboljšava i rad beta ćelija.
Da ne bi nabrajali na koje sve načine FA utiče na smanjenje rezistentnosti dovoljno je reći da se poslednjih godina pojavljuje sve veći broj radova koji za temu imaju uticaj pojedinih metoda treninga na rezistentnost kao i koje su metode treninga najefikasnije u smanjenju rezistentnosti.
Ono što je značajno da se kaže je da efekti FA dolaze do izražaja jedino uz kontinuirani trening. Većina navedenih procesa tiču se adaptacije organizma na FA za koje je potrebno vreme i kontinuitet. Takođe, što je fizička forma na višem nivou time je njen uticaj veći na stečenu rezistentnost.
Dakle potrebno je raditi na podizanju fizičke forme da bi ona pokazala svoja delotvorna dejstva.
Sumirano, FA se u poslednje vreme, pored kontrolisane ishrane kroz kalorijsku restrikciju, smatra za najefikasnije sredstvo u borbi protiv rezistentnosti. Tema rezistentnosti nije značajna samo za osobe sa već stečenom rezistencijom već i za potpuno zdrave osobe. Podizanjem fizičke forme i njenim uticajem na metaboličke procese, u ovom slučaju osetljivost na insulin, čine nas efikasnijim u borbi protiv gojaznosti a naravno složićete se jedan je od preduslova i za dobro zdravlje.